Данас се навршава 173 године од рођења првог краља из династије Карађорђевића, Петра I. У народу од милости прозван чика Пера, а познат као Краљ ослободилац.  Ветеран многих ратова, врховни командант, носилац највећих европских одликовања и оличење Српског патриоте.

Рођен у Београду давне 1844. године, од оца Кнеза Александра, сина Карађорђевог, и мајке Персиде Ненадовић, унуке чувеног Јакова Ненадовића, првог министра полиције. Школовање је започео у Београду, али након очеве принудне абдикације одлази у Француску. Школовао се у Швајцарској и Францукој на чувеној париској војној академији Сен-Сир. У раној младости био је настројен идеји парламентаризма, либералне и демократски уређене монархије. Узор налази у енглеском филозофу Џону Стјурату Милу. Идеја о повратку у домовину га никада није напуштала. Своју визију спроводи на тежи начин, 1870. године улази у Легију странаца, где је више пута одликован за своје заслуге. Убрзо се нашао међу Србима, у Босанско-херцеговачком устанку. Тада се борио под псеудонимом Петар Мркоњић. Овде је претрпео неуспех, али се није предавао. Оженио се ћерком Црногорског Кнеза, касније Краља, Николе Петровића, Зорком. Са њом је имао 2 кћери и 3 сина, од којих неки нису доживели зрело доба. Свој контакт са људима из Краљевине Србије никада није прекидао. Одлазио је у Русију, преговарао са Краљем Александром Обреновићем и Аусторугарском како би добио нека права у својој земљи, али безуспешно. Прекретница је била мајски преврат 29.5.1903. године, Краљ је мртав а нема наследника. Скупштина је одлучила 15.6.1903. да на престо врати породицу Карађорђевић. Петар је коначно са својим народом.

Као и многи пре, али и после њега, земљу је затекао у великим проблемима. Аустроугарска није благонаклоно гледала на свог суседа, чијег је народа, у неком крајевима, била суверен. На другој страни била је Османска империја, која је такође држала, знатно већи, до територије некадашње Српске државе. Кроз царински рат и анексију БИХ, чика Пера је храбро водио свој народ, са вером у боље сутра. Тај славни период је убрзо наступио. Балкански ратови донели су територијално порширење. Петар је у овом рату имао улогу врховног команданта. Здравље старог краља се погоршава током рата. У предвечерје великог рата, осећајући се ослабљено, он овлашћења предаје сину, регенту Александру. Али ни овде није окренуо леђа народу. Окупација Србије почела је 1915. године, а изврпила је војска суседне Аустоугарске. Војска се повлачи преко Албаније до острва Крф. Изморен, слаб и већ у позним годинама, без премишљања повлачи се са својим воницима. У најтежим условима, остао је уз своју војску. У тренутцима највеће слабости, војници су га на носилима пренели преко тешког терена. Иако су изледи били слаби да преживи, Петар је дочекао и повратак у своју Србију. Тада добија епитет “Ослободилац“.

Године након рата проводи у миру, далеко од двора. Живи у малој кући у подножју његове задужбине, Опленац. За ово здање је камен темељац положен још 1910. године. Дане је проводио у шетљи и у надгледању радова, ретко одлазећи међу људе. Толико је био близак народу да му чак нико није ни персирао. Велики је љубитељ вина, те је посадио винову лозу у околини своје задужбине. Војничку униформу у позним година није ни скидао, као оличење части његове војске у протеклим ратовима. Упокојио се 16.8.1921. године. Није отишао као краљ, већ као војник, достојанствено. На самртној постељи није био окружен министрима, дворјанима и писарим, био је савим сам. Није доживео крај радова на својој задужбини, али је ту сахрањен, по личној жељи, 1930. године.

Одликовања је добијао са свих страна, из Османскиог царства, Италије, Русије, Француске, Енглеске, Пруске, Швајцарске и других. Од домаћих одликовања најистакнутија су орден Светог Саве, Карађорђева звезда, орден Светог кнеза Лазара, орден белог орла и многи други.

Данас, на дан његовог рођендана, сетимо га се и поменимо. Чика Пера је створио оно за шта се ми залажемо, уставно-парламентарну монархију. Србија је тада имала своје најсветлије тренутке. У том периоду смо били модерна, евопска и јака земља, која је могла да стане раме уз раме са највећим силама. Наше тежње су и данас исте.

С’ вером у Бога, за Краља и Отаџбину!