Уз многе интелектуалце, спортисте, адвокате и друге угледне личности, које су у протеклих неколико месеци пружиле подршку Покрету обнове Краљевине Србије и нашој визији стоји и један од најпризнатијих модерних српских песника, Благоје Баковић.
Као витез са пером у руци, у служби оружја и на бојишту великог белог папира, Баковић јасно и гласно кличе – „Ја сам за круну, ја сам за краља, јер дргугачије не ваља“.
– Толико је садржано одговора у питању зашто сам ја за монархију и за круну. То би било као да сте било ког човека, домаћина, питали зашто је за темељ своје куће. Зашто тај свој темељ снажно брани и обнавља, а није одлучио да се „држи“ крова или само прозора, зида, врата, или чак облака изнад његовог дома – поетски ће Баковић и појашњава – Сваки човек коме је стало да има кућу, мора да има темељ. Онај који не схвата важност његовог темеља, породичног стабла, бити његовог народа, док се не врати своме темељу и не осети дубоку везу места и начина на који живи са његовим коренима, одакле почива његова мисао о његовом постојању, и постојању његовог народа, он лута.
Да ли је управо Краљевина тај темељ, о ком причате?
Онај човек који верује да му не треба темељ, нити му је потребна кућа, он може да приповеда и да се поскита по свету – како је лепо да спава у пољу сунцокрета, да се буди у леду и снегу, да нема своје постојанство нити своје достојанство, нити да има оно што га чини човеком ни, пред Богом, ни пред људима. Доношењем круне у српски род, крунисањем Стефана Првовенчаног, даље кроз историју до данас, доста смо лутали… Несвесни колико смо срећни што баш нас међу толико народа у Божијој башти, није „правио“ Џингис Кан, неки криминалци и мешовити кланови, него да су нам творци, очеви, свеци и они који су црвеним словима у нашем памћењу забележени. Када то сагледамо, можемо да меримо количину наших промашаја, идеологија, остављања боготражитељских путева, напуштању наших завета, светиња… Чини ми се да смо много платили данка одласцима у те наше Недођије. Али, са друге стране, хвала ти милостиви Господе што нисмо ушли у она пакла која смо заслуживали сваки пут када смо напуштали свој светосавски, немањићки пут и правац! Напуштајући, између осталог, краљеву круну која нас следује, наше сведочанство постојања. Да нисмо тако посрнули и напустили круну, никада не би дошли они стихови који су певани из доба председниковања, те неке заблуде које смо звали државом и које смо овако крваво платили, а и даље ћемо још дуго плаћати. Не би се певала срамна песма за време Синана Хасанија, председника те државе – заблуде – „…на столици краља Петра прди Шиптар од два метра…“.
Да смо имали круну никада не бисмо доживели да из Авијана полети ни голуб, а камоли да полете авиони НАТО пакта са осиромашеним уранијумом и да нас „Милосрдни анђео “ спасава. Нас, као мраве како спасавају мравоједи . Да од нас очекују да кличемо као нема алтернативе него се морамо претворити у мравоједе да бисмо избегли ту нашу мрављу судбину, коју нико није избегао пред мравоједима. И безброј је разлога због којих треба да изађемо из заточеништва и заблуда, а једини прави излаз су врата круне.
Немамо ми кућу без темеља па да је потребна Европа да нам држи зидове, као да немамо прошлости и корена. Најпре нека Србија кроз круну врати своје достојанство и учврсти своје постојанство, тек тада ће јој врата света бити отворена на достојан начин.
У Србији која данас стоји између сјаја ријалитија и скромности поштеног света, којег је, чини се, све мање, подељена су мишљења о томе да ли треба вратити Краљевину. Да ли смо данас близу томе да будемо спремни за промену државног уређења?
Данас се појављују људи који истичу да су за краља, али су, као учтиви, те налазе изговоре зашто не може да се догоди да се Србији врати краљ. Једни кажу „не можемо наћи живе Немањиће“, други опет признају само лозу Обреновића. А онда су ту и они као озрачени комунизмом и плаћени да одгоде ту нашу судбину, којима као да смета нормална Србија. Сви они се нешто не сећају ко је и из којих разлога убијао Карађорђевиће. Заборавили су и начела Мајке Природе, те да када дрвету одсечеш стабло из корена никне хиљаде младица. Богу хвала, милошћу Божијом нам је сачувана краљевска лоза, те имамо коме круну да вратимо – нашим принчевима!
Неки су толико храбри, да за аргумент против монархије узимају чак и начин говора престолонаследника…
Неки кажу – Престолонаследник муца и не зна добро српски да прича. Ово не муца српски краљ, већ муца цео српски народ. Треба да нас је срамота. Заборавили су ти „неки“ историју и како је краљевска лоза протерана. Јављају се они који би да наслеђују партизанска и комунистичка наслеђа и привилегије које су стекли, хоће улицу Маршала Тита и да се врати Титовина. Да тај који је забранио краљу повратак у отаџбину и даље командује кроз ове комунистичке остатке, који кличу „Одрекните се корена својих. Одрекните се краља јер он муца“. А ја питам ту господу – шта би Руси дали кад би њихов краљ не муцао, већ само трептао, само дисао?! Шта би дали да имају и једног живог Романова да му врате круну?! Само, за разлику од нас, Руси се брже „буде“ из посткумунистичког лудила и бунила и уз Божију милост, надам се, ускоро ће наћи начин да врате Краљевину.
Да ли Покрет обнове Краљевине Србије може бити та искра, која ће започети овај процес и код нас?
Ова политичка прича је најбољи начин да се тихи шапати, разговори по ћошковима и за кафанским столовима, јасно и гласно причају. И одбијам да поверујем да иједан озбиљни српски политичар, сваки српски патриота или нормалан човек који живи у Србији, без обзира на народност, не жели да живи у уређеној држави, Краљевини, да има у свом пасошу жиг Краљевине Србије. У прилог овој причи је, на пример, оснивање Одбора ПОКС-а у Бечеју, где сам био гост и сведок подршке и дружељубивости више мађарских партија и других политичких странака, где смо заједно делили радост због враћања коренима, традицији и темељу државе у којој живе – Краљевини. Јер, иако нису Срби, и њима је стало да живе у нормалној, уређеној ситуацији, а не никоговини без имена и презимена. Они поштују оно што смо платили пред Богом и пред народом, и на небу и на земљи. Ми смо наше парче неба и своје парче земље бранили великим молитвама и великим свецима, великим проливањем крви и страдањем. Приношењем великих жртвама у подножје Христовог крста, бранећи се, а не жртвујући друге из похода освајања. И сада за све то што смо се борили, неки хоће да гласамо хоћемо ли да прихватимо то што нам је Господ дао, што је милошћу сачувао. Да гласамо за круну која никуда и није отишла, већ само чека да је признамо.
Истраживања јавности кажу да је око 30 одсто грађана Србије за монархију. Сматрате ли да је добра идеја о расписивању референдума тим поводом?
Нисам упућен у процене и статистике, али је евидентно да се Србима враћа свест о важности врећању прецима, сви радо истичемо своју српску лозу и чувамо иконе и породичне Славе. Изјашњавање које спомињете, било би исто као да питате људе – да ли сте ви за живот или смрт? А сви они дишу, живе. Јер, ако је народ био краљевски, па су га комунистичким ињекцијама успављивали, а знамо ко нам је убризгао тај отров, не вреди да их испитујемо. Они се још нису пробудили од тих операција можданих вијуга. Не можемо очекивати чудо.
Ја верујем у речи Цара Лазара у „Косовској вечери“ у којој је написао Љубомир Симовић “…Нек немамо ништа до једно зрно соли, али све нек њиме нам буде осољено…“
Дакле, то зрно соли нека је и мање од 30 одсто оних који су за Краља и Монархију, али и оно ће бити довољно да се све то врати, „опасуљи“ и унормали! Ако неки малоуман човек има нормалног, здраворазумног комшију, који ради нормалне послове и понаша се домаћински, нормално, ако је и још трећина људи таква нормална, верујем да ће нам много мање соли требати да се вратимо коренима.
С` вером у Бога за Краља и Отаџбину!
аутор текста: Маја Равић
О саговорникуБлагоје Баковић рођен је 1957. године у Бојиштима код Бијелог Поља,а живи у Врбасу. Осим поезије, пише и есејистику и књиге за децу. Најчитанији радови су му љубавне песме и патриотска поезија. Добитник је великог броја међународних и националних признања за животно дело и изузетан допринос очувању и јачању српског језика и културе. Његова дела преведена су на 28 језика. Заступљен је у више од 50 антологија наше поезије на српском и страним језицима. Уврштен је у лектиру и читанке. Вишеструко је одликован за појединачна дела, књиге и стваралаштво, за укупно дело на српском језику додељене су му награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2005) „Вукова награда“ (2010) и „Видовданска пјесничка повеља“ (2014) и „Награду за животно дело“, за изузетан допринос у књижевном стваралаштву за децу (2015). Влада Републике Србије 2012. године доделила му је Награду за врхунски допринос националној култури. За животно песничко дело, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио му је, 2016. године, „Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића“ који су пре њега добили Никита Михалков и Емир Кустурица. За укрепљење међународних културних и духовних веза, добитник је награде Међународне асоцијације витезова, са златном медаљом и ликом Николаја Федоровича Федорова. За укупно дело Савез писаца Русије, Подружница Московских писаца и преводилаца, доделила му је награде „Антон Павлович Чехов“ и „Константин Симонов“ и међународна награда словенских држава „Златни витез“. Песма „Пуна је тишина“ одликована је са „Ленкиним прстеном“ и проглашена најлепшом љубавном песмом српског језика у 2014. години. Савез писаца Русије, Подружница московских писаца и преводилаца, поводом 60. године свог постојања, као почасном члану доделила му је јубиларну, Златну медаљу, за верно служење Руском слову, на Видовдан 2015. године.
